TFL Vsebine / Pravna mnenja

PREVOD:
Sodišče prve stopnje je oprostilo obtoženca kaznivega dejanja ropa,
ob tem pa je v obrazložitvi navedlo, da je takšno odločbo sprejelo po
3. tč. 321. čl. ZKP, to je zaradi 'pomanjkanju dokazov', da je
obtoženec storil inkriminirano dejanje, ker oškodovanec kot oseba, ki
bi morala pričati, da je obtoženec to storil, ni bila najdena. S
takšnim ravnanjem je sodišče prve stopnje storilo bistveno kršitev
določb kazenskega postopka po 2. odst. 334. čl. ZKP.
Glede na navedeno je sodišče prve stopnje najprej uporabilo napačno
pravno formulacijo, kar ni samo formalno pravna napaka, temveč izraža
tudi zmoto glede tega, kaj se in kdaj šteje za dokazano. Navedena
formulacija 'v pomanjkanju dokazov', ki je imela svoj poseben smisel
in vsebino v starejšem procesnem pravu (predvsem v inkvizicijskem),
je v modernem pravu opuščena in zato tudi naš kazenski postopek v
navedeni 3. tč. 321. čl. ZKP ne predvideva kot podlago za oprostitev
od obtožbe okoliščine 'da ni (manjkajo) dokazov', temveč okoliščino
'da ni dokazano, da je obtoženec storil dejanje, katerega je
obtožen'.
Navedeno pomeni, da v tem primeru ni manjkal dokaz, ker je podan,
temveč ga je samo treba pridobiti, to je, poiskati oškodovanca in ga
zaslišati kot pričo. Razen tega se za dokaz šteje tudi izpovedba
samega obtoženca in se z njeno presojo lahko zaključuje v smeri, ali
je inkriminirano dejanje dokazano ali ni, kakor tudi ali ga je storil
obtoženec ali ni. Vprašanje se v tem, kakor tudi v drugih takšnih
primerih, ne zoži na to, ali ti dokazi manjkajo, temveč ali so podani
dokazi takšni, da se na njih lahko ali ne more opreti obsodilna
sodba.
ORIGINAL:
Prvostepeni sud oslobodio je optuženog od optužbe za krivično djelo
razbojništva, navevši u obrazloženju da je takvu odluku donio po čl.
321. tč. 3. ZKP 'u nedostatku dokaza' da je optuženi učinio
inkriminirano djelo, jer oštećeni kao osoba, koja bi trebala da
posvjedoči da je optuženi to učinio, nije mogao biti pronadjen.
Takvim je postupanjem prvostepeni sud ostvario bitnu povredu odredaba
krivičnog postupka iz čl. 334. st. 2. ZKP.
U prvom redu, kako je naprijed navedeno, prvostepeni sud je
upotrijebio za svoju odluku pogrešnu pravnu formulaciju, što ne
predstavlja samo formalno-pravni promašaj već - kako će se to
razabrati - izražava i zabludu u pogledu toga što se i kada ima
smatrati dokazanim. Navedena formulacija 'u nedostatku dokaza', koja
je imala svoj poseban smisao i sadržaj u starijem procesnom pravu
(osobito u inkvizicionom), u modernom pravu, naime, napuštena je, pa
i naš krivični postupak u cit. čl. 321. tč. 3. ZKP predvidja kao
osnovu za oslobodjenje od optužbe ne okolnost 'da nedostaju
(manjkaju) dokazi', već okolnost 'da nije dokazano da je optuženi
učinio djelo za koje se optužuje'.
U navedenom smislu znači da u ovom slučaju nije nedostajao dokaz, jer
on postoji, samo ga je trebalo pribaviti, tj. pronaći oštećenog i
saslušati ga kao svjedoka. Osim toga dokazom se smatra i iskaz samog
optuženog, pa se i njegovom ocjenom može izvoditi zaključak u pravcu
da li je inkriminirano djelo dokazano ili nije, kao i da li ga je
učinio optuženi ili nije. Pitanje se, dakle, u ovom kao i u drugim
takvim slučajevima ne svodi na to da li dokazi manjkaju, već da li su
postojeći dokazi takvi da se na njima može ili ne može zasnovati
osudjujuća presuda.